Monty

“Sad ‘zapni’ i daj te ispite i ovde te ceka (verovatno) radno mesto”

“Pocni da izlazis, da se zezas, sta te briga...”

Aman! Svi znaju sta je dobro za mene i to bolje od mene same. Zavrsicu fax kad ja budem htela i mogla, a ne kad se to od mene ocekuje. Ako sam sve dala u roku imam pravo i 10 godina da blejim ako to mene cini srecnom. Zasto sad to MORA odmah? Ne studiram za njih, nego za sebe, to je MOJ zivot. I, ako me ne cini srecnom da izlazim, necu. Mozda ja volim da po ceo dan cuvam svoje ptice (uzgred, volela bih da stavim neku slichicu, ali ne umem) i da se vidjam samo sa nekoliko ljudi. Sad sam ja luda sto ne volim da izadjem u “Arenu” (neka, kao, diskoteka, sta li), a volim kao glista da setam sama po kishi. Pa, nismo svi isti.

I, sad sam mnogo nervozna. Sad svima moram da se pravdam sta sam uradila na ispitima, pa, onda, ako sam negde izasla- zasto i s kim sam izasla, sta to treba da znaci. Dok se nisam vratila kuci, 8 godina sam zivela sama i stekla prijatelje koje sad retko vidjam, pa se svi brinu sto ovde nemam nikog. Uh, bojim se, mnogo ce se nasekirati. Bolje mi je i da sam sama nego na silu da se druzim tek da bi se reklo da se druzim. Necu, neka sam i kao mazga tvrdoglava, ali necu da pravim kompromise. Znam da ima ljudi koji po meni vrede i znam da cu ih sresti kad tad.