Monty

Gresim. Tesko mi je to da priznam, narocito ako ne budem fer prema vaznim mi osobama. Ali, istovremeno, mozak krene ubrzano da mi radi, da smislja opravdanja, resenja ili bilo sta sto moze da popravi sliku o meni u ocima tih ljudi. Ne vidim nista lose u tome. Ali, ono sto mi se u poslednje vreme desava stvarno ume da me izbaci iz koloseka.

Neko je mnogo pogresio. Ja sam tipicna glupava zenska osoba i radim tipicno naopake stvari- ja smisljam opravdanja za tu osobu, umesto ona sama da to cini. A, ni ta osoba ne sedi skrstenih ruku vec cini ono sto mene najvise ubija- cuti! Zato ja i mislim. Kad niko nece nista da ti kaze, ti moras sam da smisljas i pronalazis razloge za greske. I, eto, smislim, kao, nesto i to nagovestim, ne bi li se ta osoba na to upecala. Ne. Nista. Milion puta dam sanse toj osobi da se izvuce, recimo, ali ta osoba i dalje cuti. Nekad pocne da se koprca, a ja i dalje zivim u iluzijama da on/ona nije to mislila/htela i uporno je/ga opravdavam. Jesam li ja idiot sto to radim? Sta sam ja ovde, u ovoj prici? Cutanje me ubija. Makar i losh razgovor, ali samo nek je razgovor... Neka se i ne razumemo, ali bar da znam da smo pokusali da pricamo, da znam kako se prica zavrsila. Ne volim nista nedovrseno, jer se sve to, da citiram prijatelja, vuche kao pokidane pertle iza mene.